Зашто „генерација З излази на улице 31. октобра – и зашто протест против социјалних смањења, здравствене политике и неге није ПР трик, већ обрачун са садашњошћу“
Постоје тренуци када можете посматрати како немачки политички систем сам себе доводи у кому. Најављују се реформе које заправо нису реформе, састављају се пакети који првенствено преносе једну поруку: да ће се ствари некако наставити. А онда дође генерација која више не може да поднесе да чује ову поруку. Не зато што су незахвални, већ зато што могу да израчунају.
Иницијатива „Gen Z Regt“ планира да 31. октобра 2026. године одржи демонстрације у више од двадесет градова. Келн очекује до 15.000 људи, док се широм земље, према речима организатора, регистровало више од 133.000 људи за учешће. Ово није школска револуција. Ово је мобилизација која би требало да уплаши етаблиране странке – не само због броја, већ и због самог проблема.
Јер се не ради о климатској апатији или нејасном осећају да нас политичари не чују. Ради се о новцу. Ради се о здрављу. Ради се о бризи. И ради се о томе ко плаћа рачун за земљу која годинама заташкава стање своје социјалне инфраструктуре.
Захтеви иницијативе су једноставни колико и радикални: „Расподелите терет праведно, уместо смањења трошкова за млађу генерацију“, наводи се на њеној веб страници. Новац за школе, подршку зависностима и психотерапију. Приступачан живот. Не регрутацији. И: Улагања у здравство и негу, уместо смањења трошкова.
Морате двапут прочитати ове реченице да бисте схватили колико савршено осликавају дух времена. Јер млађа генерација не протестује само за себе. Протестују за систем који ће једног дана сами морати да финансирају – и који се већ распада.
Здравствена политика последњих година је школски пример политичког рачуноводства. Велика коалиција је покренула реформе које би, према прорачунима удружења фондова обавезног здравственог осигурања (vdek), коштале систем обавезног здравственог осигурања додатних 15 милијарди евра за само пет година – финансиране кроз допунске доприносе, што значи искључиво од стране осигураника. Доприноси послодаваца су ефикасно замрзнути, трошкови социјализовани, а терет приватизован. Они који мање зарађују плаћају већи проценат. Они који више зарађују могу да се пребаце у приватно здравствено осигурање. И то је оно што они називају солидарношћу.
А шта је са дугорочном негом? То више није маргинално питање, већ темпирана бомба социјалне политике. Закон о јачању дугорочне неге II, који је ступио на снагу 2017. године, донео је побољшања у препознавању деменције, али не и обавезујуће односе запослених. Савезна влада је само пристала да развије процедуру за одређивање броја запослених до 2020. године. До тада, критиковали су синдикати и удружења медицинских сестара, број запослених би био „стављен у други план“. То је било пре десет година. Неговатељи из тада су сада десет година старији, број кревета се није смањио, али број запослених свакако јесте.
Иницијатива „Генерација З регулише“ позива на више запослених у сектору неге. То звучи скромно. Али то је заправо системско питање. Јер ко ће пружати негу када сами неговатељи више не могу да се снађу? Ко ће плаћати трошкове из свог џепа када пензије нису довољне? И ко ће младим људима који данас улазе у професије неге објаснити да се од њих очекује да истрају до пензије, нешто што је већ сломило њихове претходнике?
Запањујуће је колико беспомоћно политичка класа реагује на ова питања. Домаћа обавештајна агенција упозорава на могућу инфилтрацију екстремиста у протесте, полиција припрема операције великих размера, а дронови ће бити распоређени у Хамбургу. Ово се може протумачити као неопходан опрез. Али се такође може препознати промена у дебати: она се више не врти око легитимитета захтева, већ око питања да ли ће они који их износе остати мирни. Као да је то суштина ствари.
Али суштина проблема је другачија. Млађа генерација одраста у земљи у којој системи социјалног осигурања делују стабилно на папиру, али су у пракси пуни рупа попут швајцарског сира. Где они којима је потребна нега и њихове породице боре се за социјалне помоћи, док осигуравајући субјекти крваре за реформе које ништа не реформишу. Где политичари остављају утисак да су смањења социјалних трошкова закон природе, а не избор.
„Генерација З преузима контролу“ није програм, странка или готово решење. То је сигнал. Сигнал да тренутни систем више не испуњава очекивања – не за младе људе који плаћају не знајући да ли ће икада нешто добити. И не за старије који пружају негу не знајући колико дуго ће још моћи да то раде.
31. октобра ће изаћи на улице. Мирно, наглашавају организатори, и требало би да им верујемо док се не докаже супротно. Они марширају за здравствену заштиту, за негу, за социјални систем достојан тог имена. То је почетак дуго очекиване дебате. И то је добар разлог да не останете код куће јесење суботе.
